Reče davno nekadašnji radikalni nacionalista a sada mirotvorni konvertit Vuk Drašković da ‘prvo idu popovi a onda topovi’, gluho bilo valjda neće : poglavar Srpske Pravoslavne Crkve Patrijarf Porfirije u dvodnevnom gostovanju Mostaru, Dodik spremio novi hit : ‘ruku pod ruku’ ….
Patrijarh je kao što je i red kad Božja sirotinja putuje – stigao avionom a onda presjedao u skupe limuzine, kad se već ima i kad se može, a onda je krenuo protokol. Obilazak manastira Žitomislić, pa Saborna crkva ‘Svete Trojice’, pa svečani prijem kod načelnika Mostara…
Obišao je i Stari Most odakle je u hladnu Neretvu u njegovu čast skočio jedan od smjelih Mostaraca. Eto, vidimo koliko je bilo potrebno da se most sruši pa napravi novi i stariji, odakle bi skakač skakao da toga nije bilo?
Porfirije je bio sav ustreptao. Proglasio je Mostar ‘najmultietničkijim i najmultireligijskijim gradom u BiH’ kao da mi ne znamo da postoje dva Mostara, dva komunalna poduzeća, dvije pošte, Bolnice ili dva sportska kluba i tako redom, i da je ‘granica koja ne postoji’ odmah kad se izađe iz tunela na Ivan-sedlu, slijedi ‘donatorska večera’ da se prikupi što crkavice za siromašnu Srpsku Pravoslavnu Crkvu, jednu od profitabilnijih kompanija u srbiji i Regionu.
Milorad Dodik je bio još veseliji od Porfirija, nije ga ispuštao. Išli su onako baš jaranski, ruku pod ruku, Dodik je potiho pjevušio novi-stari hit Mileta Kitića.
“Pričali su da sam lud//što sam te zavoleo//svaki ružan glas o tebi//me je boleo.//
Majka, otac, molili su//da te ostavim//sada više ni njih nemam//da se požalim.//Pristao sam na sve//samo da te zadržim//šta jos treba//da se tvoja ljubav zasluži” …
Ma kakvo ludilo, ko priča da je ‘neko lud’, to je samo metafora iz pjesme, Dodikovo ludilo je nemoguće opjevati. I ništa ne treba činiti, ‘ljubav je zaslužena’, nema toga što on nije uradio da priskrbi ljubav Porfirija.
Porfirije je, da bude sve po ‘PS’u izrecitovao i ovo.
“Veliki je blagoslov za nas da dođemo u Hercegovinu, u zemlju Svetoga Save, da se molimo Bogu sa braćom Srbima pravoslavnima za mir unutarnji, pojedinačni u svakome od nas, za mir u porodicama, za mir narodu i za mir među svim ljudima.”
Baš tako, a ja mislio da je Herceg-Bosna i da je zemlja ‘stonih Hrvata’, a ona vlasništvo Svetog Save. Eto opet posla za Schmidt-a, on će to sa imovimo valjda razriješiti. I ko će fakat istoriju pofatati. Nedavno je u ovom ‘najmultipodijeljenijem’ gradu boravio još jedan vjerovjesnik Reis političar Kavazović i slično je kao i Porfirije miroljubivo vazio o njivama i šikarama, ali samo sa malo drugačije strane. O ‘Lakišića haremu’ i vlasništvu predaka Osmanlija, kada je zemlju Svetog Save proglasio našom, tapijom ‘naših predaka’.
Nekad je radikalni nacionalista Vuk Drašković a kasnije miroljubivi konvertit, pisac i političar ove bratske šetnje pojasnio jednostavno, kratko a istinito. ‘Prvo idu popovi a onda topovi’.
Ne bih da budem zlurad i ciničan a moram ; ovako su, sve ruku pod ruku šetale mantije i ahmedije sa vlašću i sa ‘liderima’ nedavne 1991/92. pa nadalje. Uz šetnju su se kao sličice iz čokolade razmjenjivale krunice, tespihi, tamjan, ponegdje i kjučevi od dženneta. Pa smo se ušetali i ostali prošetani skoro četiri godine koliko šetnje obično traju, još uvijek šetamo. Istina, kod nas se još ne čuju topovi ali nažalost na Kosovu već grme. Ne baš kanonade ali se puca u blizini ‘šetališta’, oko manastira. Šetnja zna katkad biti i opasna.
Uz ovakvu priču ide i ona ‘historijska’ Bakira Izetbegovića. ‘Neće u BiH biti rata, moguće je da dođe do nekakvih sporadičnih incidenata’. U šetnji, valjda. Gluho bilo. Nijedan rat nije počeo velikim bitkama već ‘sporadičnim incidentima’, samo se Bakir ‘pravi ludim’. Bilo onako, bilo ovako, uz pomoć kakvih ‘domaćih budala‘. Prije toga, naravno, bile su šetnje ‘ruku pod ruku’.
Valjda neće, ali osim Draškovića, naučilo nas je i ovo. ‘Tamo gdje se bije, tu su ahmedije’.
photo : Poglavar Srpske Pravoslavne Crkve Porfirije u šetnji mostarom sa Miloradom Dodikom, arhiv
