Država New York od 01. marta 2020. zabranila plastične kese

 

Nacijo, opšti je haos u državi New York, od prvog marta ove godine stupio je snagu propis o zabrani upotrebe i distribucije plastičnih kesa.
Narod je u totalnom haosu, u prodavnicama ljudi ‘teglječe’ namirnice u naramku, pod pazuhom, u džepovima… trpaju ih po sicevima auta, ubacuju kao lopatom.
I masovno kupuju papirne ili platnene vreće cegere (cekere), prestrojavaju se.

Propis se mora poštovati, nema više šoping rahatluka : stvari u kesu a ruke u džepove. Što kaže narodna : “dok jednima ne svane drugima ne smrkne”, ili obratno, papirna i tekstilna industrija trljaju ruke, proizvođači plastike u žalosti. Papirne vreće naplaćuju pola dolara ili dokar zavisno od veličine, one platnene, cekere ili cegere od 5 do deset dolara, opet zavisno od veličine.

Neki u šoping već dolaze i sa putnom torbom, samo neka se trpa.

Zaista, plastične vreće koje su 1957. zamijenile papirne, više su dosadile i Bogu i prirodi, prirodi viđe, narodu sigurno nisu i već smo načisto srasli sa njima, biće ih teško zaboraviti, ali mora se.
No, sad kad već imamo taj propis i njegovu primjenu, ostaje da se vidi šta će mo bez plastičnih kesa nacijo
Jer, nekako će mo to sa fasungom u prodavnici preboliti ali naš život je načisto nezamisliv bez plastične kese u svakodnevnom životu.
Šta će i kako će vlasnici pasa i mačaka u državi New York pokupiti kakicu na ulici iza svojih ljubimaca, ne ide to baš lako u papirne vreće? ‘Em je mokro ’em kese pucaju. Šta će Bošnjaci/Bosanci, kako će i u šta umotavati pastrmu, kako će milioni siromašnih koji su sve što imaju trpali u plastične kese i to nosili do svojih kuća na kolicima, na biciklu, hodajući pješice, kuda će mo sa mokrim smećem iz naših podruma i tavana, u šta će mo trpati paprike kad ih preprodajemo ili cigare kad ih švercujemo, joj boli glava kad pomisliš koliko će nam ovo čudo od plastike nedostajati?

Znam, plastične vreće su jedne od glavnih zagađivača prirode i o tome se mora i moralo se misliti i ranije, ali čini mi se da sve naše nedaće ne mogu stati u papirnu vreću ili ceker. Zašto, recimo nisu izmislili ‘reciklirajuće’ plastične vreće kao plastične tanjire, šolje za kafu ili cjevčice za sokove? Ili naše famozne plave vreće u koje odlažemo smeće u gradu Utica NY a koje nam je naša opština Utica NY izmislila i na kojima mlati lovu, jer smeće mora samo u plavo?
Ukloniti samo plastične kese i zabraniti ih nije baš previše zdravo ni zgodno rješenje, jer osim njih, plastika je svuda oko nas. Osim trgovina – u građevinskoj industriji, u fabrikama ambalaže, kozmetici … ma ima toga ihaha..

Gluho bilo, sad neću moći ni prepoznati zemljake na ulicama New Yorka, a prije sam mogao lako. Čim vidim da je neko ‘kesu uhvatio za vrat’ znao sam da je to ‘naš’, ovako, više ništa ne znam.
Ono što znam da je jedan koristan a nepotpun propis donio velike glavobolje, pocrka’ćemo bez plastičnih kesa, evo vidjećete.
Ako vam je slučajno koja ostala u životu, čuvajte je dobro. Vrijediće zlata za par mjeseci ili godina. Ne zbog reklame na njoj, reklama će ‘pasti’ i na papir ili platno, već zbog našeg druženja tolike godine i zbog sveopšte upotrebe koju moramo zaboraviti.

photo : ilustracija, arhiv