Utica NY : Ima nekoliko dana baš sam se fino naspavala. Ne zove Hanka, ne zove ured načelnika, ma ne čujem ništa, završili izbori u našem gradu, utihnule islamske akcije …

 

Telefon je krvnički zvrndao čitav oktobar, mislila sam da će se raspasti, zadnji put mi ga Muradif podesio na najjače, da bolje čujem i razumijem, prije toga ga bio turio ‘na sajlent’ jebo ga ‘sajlent’. Kad sam prigovorila da imam ‘milion’ poziva i propuštenih poruka, on se lakonski pravdao da sam sama to tražila. ‘A i  šta je danas milion’ glasio je njegov mudri poddogovor te mi preporučio da idem na ‘fejs’ ili ‘vajber’. Da ne trošim pare u nizašta.

Budala. Pa moj telefon je marke ‘verajzon’, sve imam za džabe. Neograničeno, sve osim mjesečne rate.

Nisam se javljala, neka zuji, neka ostavi poruku ko god da je, pa makar bila i Hanka Grabljivica, ona je zvala svaki dan. Te hoćeš li glasati, te pozovi jaranice, te biće ti bolje kad pobijedim i udžem u Opštinsku vlast, svašta je govorila i stalno zivkala. Uvraga, više, obećala sam da hoću, obećala sam svašta ponešto, šta drugo da radim kad sam u nevolji, danima nisam mogla od njenih poziva ili poziva njene stranke da se odmorim, da na miru smirim kljukušu u svom stomaku poslije ručka, jer Hanka se vazda negdje bira. Ili u džamijski ili u školski odbor ili u Opštinu, svuda je ona. I vazda zivka. Opet, ako se ne javim, bojala sam se da će bahnuti na vrata.

O, da, i toga je bilo.

‘A, kod kuće si, kurvo a ne javljaš se’, čavrljala bi nasmijana dok ja onako bunovna i isprepadana otvaram vrata.
– Ma ja mislila to je onaj luđak što prodaje namještaj majke mi, znaš mene- kažem joj a u sebi pomislim ‘ah da hoće ti izbori jednom skončati.

Znali su u vezi nje i izbora zvrckati i oni što su je nekad nedavno nazivali ‘kobilom’, ‘islamisticom’, i svašta još ponešto a sad se slikaju sa njom kao da su oboje važni. Nanjušili vlast garant, znam ja naše biznismene.
Kad se telefon umalo raspao od zvonjave, začuh umilni a skoro poznati glas.
‘Eselamu alejkum i kako ste hanuma Muradifovice, ovdje džemat gradske džamije. Imamo druženje džematlija u petak akoBogda pa ako bi mogli šta donijeti da počastimo braću muzafire, dolaze iz Pensilvanije, u kabul bi bilo. Allahimanet, nadam se da se vidimo. Klik.

I oni su mi napucali glavu gotovo za prsnuti života mi. Vazda zovu, vazda se ‘druže’ i vazda dočekuju ‘muzafire’ ili idu u posjete  ili prodaju nekakve knjige a narod daje jal’ pite jal’ bureke, jal’ halve i kolače. Jal’ lovu, red je pomoći svoju džamiju. Pa onda zovu da se nešto ‘uređuje’, pa nešto proslavljaju, da se plati članarina, kurbani, pa vazifa, pa više ne znaš ni zašto sve ne traže pare ili pituljice.
Stotinu puta sam rekla svom Muradifu da ću sve da otkačim, briga me kako ću umrijeti i gdje ću biti preseljena, a on upr’o k’o sivonja. ‘Moraš sa našom rajom’ kaže, ‘a i ne mogu te sahraniti u plavoj kesi ako nedo Bog odapneš’, dodaje. Sav siguran da ću ja prije njega. Međutim on nikad nije kod kuće, štaga briga. Vazda je ‘van’, ma štagod to značilo. Ja sam ta koja ili sluša poruke ili priča na telefon. Obično znači da negdje grebe lutriju po našim birtijama ili je u ribolovu, ne znam više ni sama, ono što zam je da visi vani više nego na meni.
Kad bih mu pripomenula da je rano ujutru što se nadig’o tako rano, on bi mudro odgovorio. Nisam se nadig’o, ne budi bezobrazna, moram otići do Šefke da odemo pogledati janje za iduću subotu kod nekih Amiša. Jebala ga janjetina, sav mriši na luk i loj, ali džaba to njemu govoriti. Posebno mi krivo kad spremim ručak a on se javi oko akšama ‘da je nešto iskrslo’ i da će se ‘još malo zadržati’. Kao da ja ne znam šta ima da iskrsne. Meni nema toga čudo.
Telefon nije prestajao zvoniti čitav oktobar. Bilo je svega i svačega, Allaha mi, glava mi je bila ko ‘Cocin bubanj’, svega sam se naslušala. Zato volim što moj telefon ima onu mašinu za poruke, to zlata valja. ‘Em možeš nekog da ignorišeš a da te ne vidi, ’em mi pomaže jer nerazumijem engleski pa ne naletim na kakvu podvalu.

Mene su svi nagovarali da otkažem ovaj svoj telefon nabavljen u Walmartu i da sebi kupim ‘pametni’, kažu vidjet ćeš, bićeš ko preporođena. Nema šanse. Ja bih radije otkazala vodu nego ovaj njega, iako znam da ‘deru’ samo tako. Šta bi’ ja sa pametnim telefonom, samo bi se živcirala. Vako, upalim messendžer i na tenane osluškujem.

‘Hoće mo li sutra po paprike u Baffalo, ako ti se ide zovni me, ako ne ideš javi mi’.

Glupača Rasima, ako se ne javim znači da ne idem, ali tako je rekla. Ovamo, pravi se finom gospođom a došla u tuđoj jakni, sad ni ne govori sa najboljom kolegicom koja joj je jaknu posudila. Znam ja nju.

Ili, ‘ima kestena kod Ružnića, jeftino, moj muž ‘doćero’ kamionom deset vreća’, dobri za pržiti, iz Indijane’. Ma da, i kod ovih švercera su ‘haman ha’ kao i kod Amerikanaca, malo jeftiniji, ali tako oni to znaju reklamirati. Ne znam ni šta bi’ im rekla, niko te ne ćera da kupuješ, opet, narod se poželi.

Jedan je ostavio poruku punu ozbilnosti i prijetnje, ponovio je nekoliko puta da se moram javiti na broj IRS nešto u vezi moje taxe-poreza inače sam u problemima. Priča na engleskom a kao da zove iz Indije, kad sam našla jednog momka u komšiluku koji razumije engleski, mali me isprepadao još više. Kaže, kako sam skonto, ti si u big shit, moraš ga zvati. A kad je rekao da se zove John Smith, poslala sam i prevodioca i tog Amerikanca u onu stvar. Jer nama su davno rekli da se lopovi tako najčešće predstavljaju. Kao kod nas Hase i Huse, tako nekako.
Ima dosta poruka i u vezi moga auta, u vezi moje penzije, moje smrti, moga liječenja, sve to stane u ovu moju kutiju koja zlata vrijedi. A koliko sam skontala, sve je za džabe, samo treba da ih zivkam ili da dođem kod njih. Klinac palac, ili na našem jeziku ‘jes govno’, kao da ne znam gdje sam stigla i gdje živim. Pa ovdje se plaća i zrak koji dišeš, ali jedno im je sigurno prava stvar. Znaju i kad mi je rođendan, i kad ću umrijeti i kolko imam do penzije, kad mi ističe ‘morgeč’ i osiguranje, sve znaju. Koliko sam propustila što nisam sa njima, sve su izračunali, ja samo odslušam i ‘klik’, nema poruke.

Ma zvoni ovaj moj telefon svaki dan, ali oktobar je bio težak, pretežak. Evo, ovih dana sam se upravo malo odmorila. Ne zove Hanka, zastala par dana, ne zove ured načelnika, čini mi se da se i džemat  uspavao malo. Osim poziva da upišem djecu u mejtef, odavno otuda nije bilo ni habera ni glasa. Prošla jesen, prošli izbori. A ni moja tridesetogodišnja djeca nisu za mejtefa.

E, sad ti meni reci, da ja imam taj ‘pametni telefon’ kako bi’ ja sa tim ‘izašla na kraj’ a? Ma poludila bi eto to ti je.

Ovako samo ‘klik’ i ‘tras’. A svi mi kažu da sam zastarila i da sam čak seljanka. Ma ko mi to još kaže, Zećinca, hej. Pa ona je kad je došla ovdje položila za auto a zna i danas voziti samo do posla i natrag, tako je muž naučio, ni lijevo ni desno, eto. A ‘vamo, teglji onaj telefon k’o televizor, ‘testa’, tvitta, šalje poruke, gleda u njegov ekran čak i kad plaća paradajz u trgovini. Ja ne ‘testam’ ne šaljem poruke ali vozim k’o Niki Lauda, onaj mršavi i ružni bogataš na auto trkama, ja sam položila na kvačilu a ne na kočnici, još kad se moralo voziti i uzastranu i nizastranu, i danju i noću.
Majke mi, tako mi nekad idu ove moje kone na živce da to nije normalno. Šta ne kupiš sebi pametni telefon, to ti je zakon. Ma neću sve dok ijedan prikačen u zid postoji, i kvit!
Jučer sam našla i jednu poruku sa posla, nije me bilo dva dana pa se javila moja drugarica Sena sa kojom žuljam u jednoj fabrici.

‘Javi se, šef hoće da zna šta se dešava, je si li bolesna ili..’..

Naravno da sam bolesna ali me sramota da im to javim. Kako da im kažem da dva dana previjam crveni luk na potiljak, dok mi pred oči iskaču varnice od bola. Jer me udario moj rođeni muž, iza dovratka, noću dok sam se vraćala iz druge smjene. Kako da im kažem da je bio pijan, da je zaboravio kad dolazim pa k’o fol umislio da je provalnik u kući te me zdegenjo’ tavom koju sam kupila za skupe pare, onom sa debelim dnom i koja prži bez ulja, umalo me ubio. Je li to da im kažem, a?
Kreten, poslije se izvinjavao i plakao te mi našao gazu i luk, te led, sve je pripremio, čak je i plakao, sreća pa nemamo male djece da se čuje ta sramota.

Taman sam previla potiljak i ušuškala se u moj trosjed i tišinu sobe kad je telefon zagrmio iz dna duše. Zvonio i odzvonio do kraja a onda je uslijedilo ono ‘after the bipp’ i poruka.

‘Hej Sabaheta, džamijo moja, gdje si što se ne javljaš. Hajde kad nađeš vremena zvrcni me, imam nešto važno da ti ispričam. Znaš, nisam uspjela ovaj put izboriti se za mjesto poslanika u Opštini ali sam upoznala mnogo važnih ljudi i najvjerovatnije ću se kandidovati za odbor u … Samo molim te obećaj da ćeš kao i do sada biti uz mene, ‘we are in this together’, da ćeš glasati i preporučiti me. Hajd’ zvaču te poslije.

Toliko sam skočila i drmnula telefon da se iskopčao iz zida i pao na pod.
Pre očima mi je sve sijevalo. Kao od tave sa posebnim dnom na mom potiljku.
*svaka sličnost sa imenima i nazivima mjesta te sa događajima, slučajno je namjerna

photo : telefon, ilustracija