Muke moga druga Muradifa su smrtno ozbiljne

Moj ulazak u omiljenu ‘Lokaciju’ bio je skoro bolan. Od vjetra i kiše pomiješane sa ostacima snijega sa brda, ulazna vrata su me zdimila u bubrege, umalo ih odvalila. A boga mi, tome je kriv i jedan zemljak iza vrata na stolici. On se nije ni pomjerio kad sam tresnuo unutra, piljio je u lutriju zvanu ‘greba’ očekujući ‘siguran milion’ iza naslaga boje i ljepila na bezvrijednom papiru. Pored njega je bila gomila ‘ogrebanih’ a praznih kartica i poluprazna čaša za rakijicu sa također polupraznom šoljom od kafe.

Moj drug Muradif je ovdje svratio pravo iz smjene, na njemu se caklio zamašćeni kombinezon sa velikim slovima firme u desnom gornjem dijelu prsa, na nogama gumene cokule, vidim zauzeo je mjesto u samom ćošku šanka i već ‘cmrče’ onu našu omiljenu zelenu, nije mogao dočekati da počemo zajedno toliko je bio ožednio. On bi rekao ‘osušila mi se usta’, što opet ‘dođe na isto’.

Naručio sam ja turu, šta me briga, nadoknadiću to već nekako. Vlasnik ‘Lokacije’ je prvo usuo ‘grebaču’ domaću rakijicu iz plastične boce od coca-cole, pošto je dobro iza naših glava osmatrao ulazna vrata i cestu ispred lokala, i utvrdio da je siguran, nikog sumnjivog nema na vidiku, a onda je odgegao u stražnje prostorije i plastičnu bocu zabiberio negdje duboko ispod stalaže. Da se teško nađe ako ‘bahne’ inspekcija, koja često zna iznenada naići i ostaviti debelu kaznu jer se prodaje alkohol bez dozvole. Kao što svi znamo, ovdje u našem malom gradiću na sjeveroistoku Amerike gdje je nekad slavni komandant Mark sa prijateljem Žalosnom Sovom i neuhranjenim ćukom kojem sam zaboravio ime osim ako nije Flocky, u ovoj Dolini Indijanaca Mohawk lomio nemilice ‘Crvene Mundire’ britanske agresorske vojnike, sada su uglavnom džamije i kafane. I ‘grebači’ instant sreće u izgubljenim milionima. Šesnaest kafana a četiri džamije, s tim što broj nije nikako konačan, kod muslimana se nikad ništa ne zna. Osim dvije, sve ostale kafane prodaju alkohol onako i na crno, zato se vlasnik ‘Lokacije’ isteže iznad naših glava čim auto zvrkne u dvorištu.

Pitam druga Muradifa što je to tako važno da se moramo naći ‘odmah i bez odlaganja’, dok mi vlasnik ‘Lokacije’ dodaje dvije hladne i znojave sve okupane u pjeni pive marke ‘vella subhajneken‘, koje ne mora kao rakiju sakrivati, stigle su pravo iz frižidera ispod njegovih nogu. Naime, Amerikanci odlično prave razliku između ‘pravog’ alkohola i onog drugog. Pivo i vino možeš kupiti u svakom šoperu ali za whisky ili rakiju moraš imati posebnu dozvolu što naši uglavnom nemaju.

Muradif se namješta kao da će spavati na šanku i sve se ogleda uokolo kao da ne zna kako da mi saopšti razlog našeg nenadanog susreta u ‘Lokaciji’ a ja uporno insistiram da to odmah ‘lane’. Kad već nije pojasnio na ‘fejsu’, gdje je inače tražio da me ima za prijatelja i da ga pratim kad god mu se digne ona njegova stvar, i gdje pita i šta treba i ne treba.

– Čekaj dok se kafana isprazni – skoro šišteći isprazni mi svoj pivski zadah pravo na moje bolesno uho.

“Šta ima da se isprazni”, velim mu, “tu smo ja i ti, onaj ‘grebač’ koji niti koga vidi niti čuje već samo bulji u brojeve i slova na kartici koju je umalo probio stružući, ima vlasnik ‘Lokacije’ ali pred njim se ništa ne krije jer on je vlasnik i čuvar naših tajni koje svakodnevno istresamo u njegovu facu kao dim duhana, i ona dvojica na drugoj strani ćoška od šanka koji se zabavljaju razgledanjem domaćih svježih jaja koje vlasnik prodaje normalno kao pivu, ‘od zemljaka’, kao ‘organološki’ proizvedene, kako nam profesionalno pojasni. Od kokoške koja nije vakcinisana i od ‘horoza’ koji nikad nije bolovao čak ni od prehlade, koji se samo hrane domaćom ispašom koja je također ‘organoleptička’, bez ikakvih vještačkih primjesa.

Umjesto odgovora, moj drug Muradif se kucnu samnom kao da proslavlja Novu hidžretsku godinu ili kakav povrat poreza, plus, još mi se napadno unese u lice i odvali nešto što nisam nikako očekivao.
– Evo nam zime Memo, samo što nije.
“Bravo Muradife”, mislim u sebi, “baš sam budala kad to ne vidim a još veća kad moram slušati te priče o vremenu koje su Amerikancima životna lektira. Samo o tome pričaju, ponekad o svojim cukama ili mačkama, nerijetko o svojim ‘hazbendima’ ili ‘vajfovima’, hoću reći bračnim drugovima, ako slučajno nisu razvedeni što je velika rijetkost”.

Čuo sam kad je ‘pronalazač’ love na grebi uzviknuo da ide po novu turu grebalica, jer je ‘ubo’ desetak dolara i ne da mu se stati, vlasnik ‘Lokacije’ je dodao ‘donesi i meni one dvije žute i jednu zelenu’, dodajući mu lovu pa sam pomislio da je zgodan trenutak da mi Muradif kaže što je to toliko inkognito i tajno da se mora saopštiti baš ovdje.
Umjesto odgovora on je prokomentarisao našeg zemljaka zaluđenog na ‘grebe’.

– Gledaj, od ovakvih niti možeš natočiti gorivo niti možeš pazariti normalno, stalno se muhaju oko automata ili kao fol pričaju sa trgovcem na pumpi, a dok izaberu ‘grebu’ dobiješ slom živaca. Neznaju engleski pa samo bodu prstima po staklu i sakrivenim koturovima iza stakla….
“ Pa da, velim nego..
– A tek Burmanci (Muradif sve Azijate naziva Burmancima), Memo, pa ti kupuju samo one skupe ‘grebe’ i ostavljaju lovu nemilice, majku im njihovu dok oni izaberu kartice sav se preznojim čekajući..

“Muradife” – prekinemga, “pusti Burmance, šta si me tražio laprdaj, nema više čekanja, o čemu se radi?”
Pogledao je prema vratima i kad se uvjerio da smo dovoljno sami, počo je tiho poluosvrćući se.
– Problem Memo, dobio sam poziv iz naše ambasade, moram se javiti lično u ambasadu idućeg petka do dva popodne a neznam šta da radim ..

“Pa što, u čemu je problem konju jedan?. Ja ću te odvesti, znam ‘direkšen’, koliko znam ti trebaš preuzeti pasoš je li tako. Sve papire sa slikama si predao prije mjesec dana, uplatio money ordere, porazgovarao, sakupio stotinu nekakvih upitnika i formulara i samo su ti rekli javićemo ti kad bude gotvo, je li tako?
– Pa da, jeste tako je, ali Memo, oni mene traže lično u ambasadu, zašto mi nisu pasoš poslali poštom kao sav normalan svijet, a ?
Malo me zagolicalo to pitanje ali opet nisam kontao da to može biti problem osim dodatnog troška, jer nije to američki pasoš, bh pasoš je ovdje u našoj ambasadi teže dobiti nego izvući zgoditak na lutriji. Niko se se ne javlja na telefon danima, a i kad se jave upućuju te na web stranicu o kojoj ne znam ništa, te hoće posebne slike i pozadinu… jebala ih pozadina, međutim sam moj drug je kriv za to.

“I neka ti, zadirkujem ga, što nisi položio državljanstvo pa ko normalan svijet sve obavio iz pošte ili iz kakvog šopera i dobio američki bogovski pasoš, goni te naše diplomate u krivi onaj..”

– E jebiga Memo, skupo dosta a i znaš ti moj engleski, a znaš i da sam sa učenjem još u Bosni bio ‘tanak’ šta znam kako ću ovdje pogoditi koliko su imali predsjednika i koji je od njih prvi li deseti… Nego, šta da radim?
Muradif je bivao vidno uzbuđen i uplašen dok smo naručivali slijedeću turu. Šta ako se desi ono najgore ….
” A to je? – gledam u njega podrugljivo i smiješeći se.
– Kao da ne znaš, kretenu, šta ako je to zamka. Klopka. Dođem da potpišem i dignem pasoš a oni me zaskoče. Hop, ubodu me injekcijom pa me onda dokusure, raskomadaju i gotovo… A ti čekaš vani, čekaš i čekaš al’ me dočekati nećeš..

Majke mi, moj drug samo što nije zaplakao. Ma nije ni meni bilo svejedno, posebno dok slušam ono o čekanju … Ipak, da ga odobrovoljim bubnem kao iz topa.
“Ko kaže da čekam”, upadam, “čim te nema pola sata, ja brišem prema Utici frajeru” odvalim smrtno ozbiljan i gledam reakciju.

Muradif se skamenio, nestalo mu i boje i zraka.
“Šalim se, velim mu, stani malo, prikoči, Gdje si ti to sve odgledao, na kojem filmu majke ti? I što i ko bi tebe ucmekao na tako filmski način, i zašto napose, nisi baš ineteresantna faca?
– Ti nisi normalan Memo majke mi mrtve, je si li vidio šta su Arapi uradili onom svome državljaninu u Turskoj u njegovoj rođenoj ambasadi? Ušao živ i čitav a izišao nije, iznešen u koferima ili nestao u bunaru ambasade. A buduća žena ga čekala i čekala..
“Muradife, smirujem ga, to nema veze sa tobom i Kasshogijem, našem bratu Džemalu i novinaru. Kojeg su baš tako ucmekali sirotog, jer je pisao po američkim novinama o jebama Kralja Arabije i njegovih sluga i čuvara Harema. Ali frajere, pa ti ideš i našu bh ambasadu i nemaš ništa što bi te kompromitovalo sa državom”.

– Stani – upada mi, – ne moj se praviti pametan. Znaš i sam da sam kad sam došao predati za pasoš iznervirao osoblje, sjećaš li se kako su mi nazvali selam a ja rekao dobar dan, a? Sjećaš li se kako su me zagledali? Pa onda kako su se smijuljili kad su me pitali odakle sam a ja im rekao iz Velike Kladuše, a oni ‘aha iz Kladuše’, ti si sve zaboravio? Pa kad su rekli aha, ti si taj Muradif? I to si zaboravio?

“Muradife, to je čista paranoja, pozdrav je pozdrav, niko od ‘naših’ nije ubijen tamo, ne jedi govna pored pogače, a to sa pitanjima je normalno. Normalno je i čuđenje kad kažeš odakle si …
– Memo, nisu tu čista posla, znama ja šta ti pričaš ali zašto me zovu, zašto mi ne pošalju to poštom?
“Muradife, opet ti ponavljam, nazvaćemo i pitati, šta ja znam, ali da bi te neko ucmekao i to u našoj ambasadi morao bi postojati debeli razlg i to nema veze sa arapskom ambasadom.”

– Kako nema, ne baljezgaj, mi i oni smo isto, kao braća. Mi u Bosni sve od njih prepisujemo, ko mi može garantovati da i ambasade ne rade po istom principu. Eno ih puna ih Bosna, imaju i svoje škole i svoja naselja, imaju i čitavu Opštinu, sve je na arapskom, znaš i sam koliko sam puta na ‘fejsu’ kritikovao vehabije a oni su njihovi potomci, pa sam se ismijavao njihovim pantalonama, pa hijabu, pa halal hrani, hej… Memo, ima u Sarajevu jedna džamija, arapska, kao ambasada, tamo ne smije ni naša polcija ni inspektori, tako se vlasti dogovorili, tamo kad zaganjaju kojeg vehabiju on samo piči u tu džamiju i cvrc … nema ga..
“Muradife, prikoči, otišao si daleko, Beznačajna si faca, nema od toga ništa o čemu pričaš, zvaću sutra ambasadu kad već ti ne smiješ, Sad hajde da popijemo k’o ljudi…

Naš ‘grebač se vrato sam novom turom nade. Vlasnik ‘Lokacije’ je dodavao piće i kupio pazar, sve nadgledajući iznad naših glava kao da očekuje posebne goste. Vani je i kišilo i snježilo.Na petoj ili šestoj turi smo svemu rekli zbogom. Moj drug Muradif je pokunjene glave ušao u autio i otišao kći, kao po kazni, tako je izgledalo, i ja sam bio nekako neraspoložen, jedva sam čekao da svane.

Prvo što mi je bilo ujutro je bio poziv ambasadi. Jedva sam ih dobio, ali nisma odustajao.
“Selam alejkum”. – Alejkumu selam, izvolite.
“Ja sam Muradif, zovme zbog preuzimanja pasoša”
– A imaš li ti možda prezime? Imam, kažem i izrecitiram Muradifa.

– U petak u 2 popodne, odcvrkuta mi hanumica na telefon.
“Ali, molim Vas, može li to kako poštom, da nedolazim, daleko je i gubim dan…?”
Kaže, “može, ali nisi tražio ni uplatio ‘delivery’ .
“Pa niko mi nije ni rekao da mogu”.
– Uplati još 30 dolara i pošalji pa će mo ti poslati pasoš.
“Znači, dobiću pasoš poštom kad uplatim. Akobogda”.
– Jesi li ti gluh, čuo si šta sam rekla?
“Hvala doviđenja, ovaj .. allahi manet”. Klik

A u tome je ‘kvaka’, znači … Pogledao sma u celularni i vidio da me je već tražio drug Muradif, da vidi ‘šta ima’. A ne, neću mu to saopštiti odmah i tek tako. Ostaviću ga da se još malo pati. Neka ‘čeka’.
Jebiga, takav sma tip, šta mogu.