Čak ni moj drug Muradif neće da se puno druži samnom, hoće me za prijatelja na ‘fejsu’!

Ovo majke mi nisu nikakva vremena, dolazi ‘kijametski dan’ vrlo brzo. Niko nikoga ne voli, hajde što ne voli ali svako svakog mrzi, niko ti ne dolazi u goste niti kome ideš, niti imaš sa kim podijeliti radost ili tugu, niti možeš pozajmiti pare, ama ljudi moji, jedino nas vole ugostitelji i ‘druže se sa nama’, ali i to je s posebnim razlogom.

Nema mi ništa gore od križanja adresa i telefona u mom tefteru. Imam je jedan stari kalendar iz tamo neke dvijehiljade i koje, pun je i telefonskih brojeva i adresa. I sve u parovima Hazema i Muris, Sakib i Halida, Muradif i muradifovica … I tako na stotine listova, sve pribilježeno onako kako smo se družili i upoznavali.
Jebiga, opet, sve je tamo iskrižano, tu teku uzmem ponekad kad me ufati glavobolja i nervoza ili nostalgija.
Pa se sjetim kako su nekad kućni telefoni jedino radili i žena u kuhinji. Piva se dovlačila na kartone, pastrma se ‘žuljala’ na sve strane a gostiju nije falilo, morao si ih tjerati. Neće ni da idu svojoj kući.

Danas pusta samoća. Onu nostalgiju za zavičajem i bivšom državom, i Yugom i nekadašnjom Bosnom smo prekrižili ne samo u našim tefterima već i u našim dušama, nema nikoga. I nigdje. Svi su nešto ‘bizi’, hoće reći zauzeti a češkaju jajca kod kuće ili za kakvim šankom u našem malom gradiću, pipkaju pametne telefone svuda, čak i na zahodskoj šolji, sav svijet se pretočio u ekran ili kompjutera ili telefona. Čak i na dočeku Nove Godine handrkaju sa njim a kobajagi slave skupa. Hajde što nema više ni javnih telefonskih govornica pa i kućnih telefona, ali nema puno ni onog ‘skajpa’, samo se ponekad vidiš sa familijom ili sa nekim ko slučajno stisne tvoju sliku na ovom čudu od tehnike, ostalo je još da se samo vidimo na dženazama. No, i to je upitno, rijetki posjete ovakvim tužnim događajima pokazuju da nas ni tamo nema.

Svi se zatvorili u svoje dnevne boravke, u ‘bekjarde’ i u svoje biznise. O, da, ovo je najžešće sa biznisima. Pod njima se podrazumijevaju samo kafane, jer onih drugih, pravih, nema ni u korovu. Ma, ima ali nema toliko da bi bili značajni. Kako ću bolan računati biznis sa manjim kamiončićem i naljepnicom na prednjim vratima ‘Djulaga’s construction’ kad ni taj telefon tamo našvrljan ‘ne radi’. Probao sam zvati. Samo je ostao telefon u ruci i kompjuter između kuhinje i dnevnog boravka.
Ma ni u džamiji nema druženja, kako ćeš se družiti kad tamo nema nikoga. Uz jednu suše pastrmu, u drugoj prave nakakva druženja i krkanluke za djecu i omladinu, u trećoj se samo svađaju, Jebiga, da je živ siroti Ekrem Jevrić morao bi promijeniti hit. Ne pali više onaj ‘kuća pos’o džamija’.

Čak i moj drug Muradif se osilio pa kaže kako je ‘bizi’ kad ga zovnem na jednu zelenu marke ‘subhajniken velahamdiken’ u našoj omiljenoj Lokaciji. Kaže, ako hoćeš da popričamo, odi na ‘fejs’ pa se upiši ‘za prijatelja’. Jebo te prijatelj, bio je moj najpristojniji odgovor što sam bolji mogao smisliti. Kakav sam ti ja prijatelj kad nemaš vremena svratiti na jedan fini kućni trač, da razbijemo ovu osamljenost i ostavljenost.
Jok! Veli, i on i drugarica Muradifovica imaju svako svoj profil i taslače do dugo u noć. Bolje bi im bilo da taslače šta drugo ali takav je vakat, nema nikoga.

Moj grad je pust i sam, tužan, ovo jesenje lišće u milion boja je prava ljudska bolest od koje ti nema lijeka ni u jednoj od desetak i hitnih i bolnica. Majke mi, ako se ovako nastavi, insan će umrijeti a da niko o tome ne zna. Jer, naša bolest je zahvatila i mjesta gdje se lijepe umrlice. Jedni neće postaviti obavijest kod ovoga, drugi kod onoga, a ugostitelji samo mrse svoju priču, njih mi je preko one moje glave. Još kad me pozdravi sa onim ‘pa gdje si ti, bio sam se zabrinuo za tebe nema te par dana..’ kao da mi ‘plesku’ odvali. Ma jesi onu stvar, da si se zabrinuo ti bi bar zovnuo na telefon a da ne kažem i došao. Oni, ovi ugostitelji su posebna fela majke mi, i svih njih šesnaest i kusur koliko je i kafana su skoro u bobu isti. Oni tek ne idu nikome i nikad, a filozofija im je savremena. ‘Evo, ko hoće da me vidi ja sam ‘open’, bujrum!
Ma jašta nego. A, tek onda priča što im je ista. Sve zavisi od gostiju i klijentele. Čas su ‘ovi’ čas su ‘oni’, a odmora nemaju ni sekunde. Ni Bajrama ni ‘Krismesa’, ni petka ni muslimanske Nove Godine, uvijek su ‘open’. Lično sam odlučio svakom onom ko se u buduće ‘zabrine za moje zdravlje’ da isprintam svoju sliku i dadnem da može da utali žeđ. Da me vidi.

A Muradifu ću, svom drugu nos razbiti. Pa konj jedan, šta on misli da ću ja da se ‘logiram’ tamo na njegove budalaštine samo da bih samnom tračao javno. Nikad! Ako neće doći nikad ne mora ali da zna, ja nisam ‘fejs prijatelj’, ja sam njegov pravi prijatelj. Tamo gdje on ispovijeda svoju dušu Policiji, advokatima i trgovcima nekretnina idu samo oni koji nisu nikad imali prave prijatelje, tamo insan ne može normalno ni otračati kao što dolikuje pravom insanu. A eto, svi vole tamo tračati. Pa odgovoriti, pa se pohvaliti, pa gurnuti slike o opravljanju pipe ili kupovini kola. Ili o bilo čemu. Majke mi, dođe mi da sebi nabavim onaj mali telefon ‘na preklapanje’ i da izbacim i kompjuter i pametni telefon iz upotrebe. Sve ‘natakareno’, nabrušeno, samo spremno na svađu i olajavanje. Ma nema više ni onih finih ljubavi sa kumom, tetkom ili komšinicom, sve otišlo u vražju mater, sve se pretvorilo u ‘prijateljsko’ nadmudrivanje ko šta više ima i kuda ide. Ili kurvanje preko interneta. Koje se završi sa onom poznatom ‘ona ostavila muža i otišla za Chicago sa jednim šoferom’. Eh.. Nema zavičajnih druženja /uh što sam zamrzio ovaj izraz za dernek/, ni ‘festivala’ pjesama gdje je svaki građevinac sa jakim glasom postajao u čas ‘estradni umjetnik’, nema izbora za misss lokalnog mjesta, ma ništa nema.

Ja da ‘fejsbučim’ neću. Neću Muradife pa crk’o. Ili ti ili ja. Samo da znaš, ja ‘fejsbuk’ nemam, imam mikrovalnu, kretenu jedan. Samo čekam da ti se šta ružno desi, nešto što ne možeš podijeliti na ‘fejsu’, eto to čekam. Pa da ti onda sve kažem i krehnem ‘u brk’. Bo’me ćeš imati šta čuti.
Opet, listam tako tefter i zastanem nad adresom i telefonom druga Muradifa. Neka ga još malo, da ne bude ‘prekrižen’, a samo što nije.

Kuku menim sve je u teci iskrižano, kijamet će brzo, hoće Tite mi. Nikoga nema, samo ja i moja teka.
A jesen fina i šarena, ne može biti ljepša. Da nije izbornih faca i reklama, savršena. Za tiho umiranje.