photo : ilustracija nečega prije i poslije, internet arhiva
Doktor je već bio digao da izvinete ruke od mene. I noge, sve što se diže. Toliko sam bio smršao i djelovao iscrpljeno da mi nije pomogao ni med od Amisha, ni tajanstveni ‘Noni’. Ma popio sam čitavo stado jaja, ako već mogu tako nazvati ona male, pjegave okruglice od prepelice, zeleni čaj je tekao slapovima u mojim pipama i venama. Žderao sam isključivo datule koje sam valjao u mojim džepovima i nudio ih po našim birtijama drugima nemilice, pio sodu bikarbonu i grickao indijske žitarice, jok!
Gutao sam vitaminske pilule, domaće bureke, ali moje tijelo se načisto sušilo, a doktori nisu obećavali ništa pametno ni ohrabrujuće. Ni u dijagnozi ni u mom zdravstvenom kartonu. Svakim danom sam postajao tanji i skvrčeniji, majke mi, počeo sam nositi košulje sa prvih naših izbjegličkih veselica od prije petnaest godina, kada smo svi bili odprilike ovakve konstrukcije.
Nije pomogao ni zapis jednog od naših lokalnih efendijica, a striktno sam nosio njegovo pismo smotuljano u vidu trouglaste marame, i uredno mu dao ‘koliko daš’ 100 dolara.
Moj drug Muradif je to prokomentarisao ovako.
“Jebi ga Memo, progut’o su muhliju, to jest ekser, ne znam šta drugo da ti kažem. Ako je hodžin zapis pomogao svakom od naših beha mužjaka kurvara koji su se poslje toga vratili svojim hanumicama, šta je onda s tobom. Ma pomoglo je čak i onom krivonogom što je napravio dijete nekoj Amerikanki konobarici, eno ga sad sa svojom dragom šeta pod ruku kao da se ništa nije desilo, toliko se vole da su primjer mnogima..”
– Nemam pojma, Muradife. Možda zapis djeluje samo za kurvarluk. Jer, znaš i sam da su hodžice sklone tome. Znaš onu narodnu : popovi vole malu mušku, a hodže maloljetnu žensku djecu.
“More biti, kaže moj drug Muradif, “a možda ima i ovoga, Memo, a to je da ti nisi ni u jednom od naših silnih džemata. Misliš li ti umrijeti ikako? Gledam, žuljam ‘fejs’ svaku noć, tebe nema tamo, što se ne opredjeliš, nema više neopredjeljenih, jebi ga. Odi tamo među ljude, malo nešto odradiš, odslikaš se uz važnu facu, popiješ koji sokić ili šerbe i gledaš šta je žderačina, nema šanse da ne ugrizeš koji zalogaj, a snaga ide na usta…”
Dugo su me proganjale ove riječi moga druga Muradifa u vezi hrane i moje smrti. Zbilja, niti plaćam muslimanski PDV, niti hodžaluk, bog te malov’o, ako i kad se desi ono najgore, završiću u plavoj vreći za smeće.
Opet, s druge strane, ništa me ne boli, samo gubim kilažu. Zadnji put kad sam se vagao kod doktora, zadržao sam i jaknu i u njoj celularni težak pola tone, cipele, ključeve od auta u džepovima i opet… ne valja.
Ispijajući tako u našoj omiljenoj ‘Lokaciji’ našu omiljenu pivu marke ‘SubHajniken vela hamdiken’ sa zelenom pjenom, odlučio sam da se odazovem prvoj slijedećoj muslimanskoj ‘ora’ akciji, u džematskim mobama koje su preokupirale našu čaršiju. I velim sebi, ako nisam do sada učestvovao u četiri, vala idi na ovu petu akciju, kažu pravi se isključivo i samo naša džamija. Tamo može samo ‘naš’ a ‘otvorena je i za ostale’. Biće to nešto posebno, Muradif me je već ubjeđivao da su moja razmišljanja u redu.
– Ali nisam nikad, ne znam kako da se odlučim Muradife, pravdao sam se dok smo cugali petu turu zaredom.
– I neznam, nekako se osjećam drugačije, pa vidiš li na onim zadnjim slikama ko je sve tamo?
“Memo ne budi glup”, prekorio me drug Muradif. “Devedest posto onih na slikama su iz prvog, a onda drugog i trećeg džemata, šta te briga. Džemat ti je ko prijelazni rok u kakvom fudbalu, ‘đe bolje tu dulje’. Sad si ovdje sutra ondje. A sad je sezona transfera…”
– Sezona čega? – bio sam upitno rezolutan
“Prelazaka, jebem te gluha. Evo, vidiš mene, ja sam bio od prvog dana u prethodnom ora-nadmetanju a evo me, vidi i ovdje u ‘našem’ džematu, pogledaj”. I pri tom mi potura slike sa celularnog.
Gledam moj prvi komšija koji Boga spominje kad god zapne za dovratak ili kamen, ma i onako iz ‘čista mira’, i to ga opsuje a ne pomiluje, sjedi i daje nekakvu dovu. A hektolitre pive je popio i danas cuga, vidim pred njim ‘jupi’ a obrazi mu cakle. Do njega ‘pjano’ što peče odojka, pa onda lokalni kamatar, onda kockar, pa švercer, majko moja, šta je ovo…
Muradif klima na moje primjedbe a onda pokazuje lokalne biznismene. Vidi ovoga, pa ovoga, vidi miline, kretenu šta čekaš. Uzeo čekić, zamahnuo čekićem, ukucao ekser, okrenuo se, zapalio cigaru… Uzeo bušilicu, uslikao se, spustio bušilicu…To ti je crtani od slika.
“Kad ćeš ti bitina filmu de mi reci?”
Weightloss-woman
– Šta ja znam, nako, nezgodno mi, kad se bojim da nisam baš i neki musliman – velim mu skoro stidljivo a on me drmnu u rebra.
“Ko te pita konju, pa tamo skoro i nema muslimana ali ljudi hoće i sa inatom nema rasprave. I dobro im. Vidiš li šta se valja iza brda..?”
– Ne vidim nikakvo brdo – kažem mu, vidim onog člana odbora on je ‘prolupo’, njemu je hodža pisao zapise, vidim onog drugog sa tekom, sa njim sam se takmičio u ispijanju pive i štoka zajedno..
“Ma pusti to, mislio sam figurativno koliko su isplative te džamije i nama i domaćim vlastima. Povrat taxe, community, druženje, glasanje, fondovi za vjerske zajednice, joj što volim taj izraz za žurku. Memo, nije musliman ko ne povrati, shvati to”.
“A tek pogledja ovo, gled gled “…
Majko mila, kad su navalile ‘naše sestre’ zamotane ukrasnim šalovima i burkama sa rukama prepunim pladnjeva hrane, oči su mi zacaklile. Zbog hrane, matere mi. Iako znam mnoge koje su u minićima provele sav svoj vijek a sada mi djeluju nekako ozbiljno smiješne, ranije smo ih gledali samo uz Bajrame u onim dimijama ili ‘helankama’ uz maramu na glavi ili na iftarima, klasične džematlijke tipa za kojima se okreneš kao prema Kibli uz jednostavno i glupo pitanje ‘Kako ti Muradif’. A Muradif u drugoj grupi, odmah do tebe. Pa ne mogu doći k sebi kad uporedim ove njihove sličice sa onima iz albuma facebook profila gdje su skoro polugole, a hrana načisto opija. Lonci, tanjiri, plastične folije, ne znaš šta sve nema. A sve piše šta je ko dao, samo nema ko je platio.
Muradif je, moram reći iskreno, prepun takta. Onog našeg domaćeg, neću reći primitivnog koji te obuzme u tren časa.
“Pa vidi ovo”- nastavlja on a ja gledam. Mužjaci sjede odvojeno, ćaskaju i piju sokiće, njihova razdragana dječica koja se ne odvaja sa ‘fejsa’ i ‘twitera’ gdje lože engleski teži od svake ulice, također nose tanjiriće, opšte ludilo od rahatluka i milenja. Mužjaci sa tamnim naočarima kao narko bosovi pored svojih ugodnih limuzina ležerno obilježavaju koristan i društveno provedeni radni dan. Prosto zaboraviš umor.
– A vidi ovog što mu je sin u zatvoru za razbojništvo, matere ti… evo i onog kamatara što pozajmljuje lovu uz kamatu, onog što pare veže lastikom i slaže ih po veličine monete… Eno i onoga što je pokro sve što se dalo a sad se pozva na Allahov put, čuješ li ga… eno …
“Memo”- prekide me moj drug Muradif’, “ne blebeći, i ja to vidim, ali se pravim da ne vidim. I meni i njima potaman”.
“Uostalom”, reče on u pauzi od srkljaja, brišući dlanom usta, “moraš negdje pripadati. I niko nije savršen, ti misliš da si ti Bog, Pejgamber?!”
“I mora te raja vidjeti. Burazeru, kad tamo u Bosni vide ove slike, ti si neko i nešto, ovako, pusti te šuplje..
Nego, hajmo još po jednu pa sutra, radno odijelo i javi se ‘na prozivku’. Šuti i odradi, biće ti bolje..”
– A pive, ima li tamo ko..?
“Nema, ako baš ne možeš da izdržiš, kažeš da ideš u halu srati pa odeš iza zgrade, ima tamo tajno mjesto, drmni jednu na brzinu i vrati se sa osmijehom. Kao da si srao, jer fakat i jesi. Ako hoćeš ozdraviti, to ti je moj savjet..”

*** Muradif je genije, on je moj spasitelj, Mojsije, ne znam kako da mu se zahvalim. Moj prvi posjet doktoru je bio čarobno i drastično promijenjen. Nakon samo mjesec dana volontiranja, ja sam se udebljao desetak kilograma, moj privatni doktor nije mogao da vjeruje.
Kad sam stao navagu setra je samo rekla ‘wow’, izgleda da djeluje terapija i zadnji lijekovi.
O, jes, kako da ne, mislio sam u sebi. Djeluje govno. Da nisam okusio onu prekrasnu hranu ‘naših’ sestara i da nisam ovako sišao u narod, bog zna, ja bih se pretvorio u čiviluk, istopio. Možda bi mi i dženaza bila a ne bi imao ko da me primi, jer nisam nigdje pripadao.
Kad sam uporedio slike sa moje prve radne akcije prvog radnog dana i ove poslednje, to je bilo ‘miriacle’. Da nije bilo mojih tamnih naočara marke ‘Rite aid’ niko me ne bi prepoznao. Before and after. Niti bi me iko ikada i upoznao.
Ovako, ja sam zahvaljujući drugu Muradifu ‘fejs faca’. Sa ‘fejsbuka’. Cijela Bosna i dobar dio Amerike me već upoznao.

PS. Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajem, slučajno je namjerna.